Ana Ćurčin & Dukat Stray Interview for Before After
Interview for Montenegrian portal mulj.net
Interview before Podgorica concert for Vijesti by Stefan Strugar
Interview before the concert with Lisa Hannigan for Dom Omladine web site
Interview
Višeslav Radenković for beforeafter.rs
Kantautor Dušan Strajnić, poznat i pod umetničkim pseudonimom Dukat Stray, jedinstven je fenomen na našoj muzičkoj sceni. Svojim melanholičnim glasom osvojio je obožavatelje koji ga prate još od prvog nastupa u Žici, i postao predvodnik čitave nove generacije singer-songwriter- a sa ovih prostora. Nedugo nakon prvih svirki, Dušan osniva „Stray Dogg“( Jelena Damjanović – klavir, Ana Janković – violina i prateći vokal, Marko Ignjatović – solo gitara, Vladimir Milićević – bas gitara i Relja Ilić – bubnjevi), bend koji je stekao odane slušaoce već debi albumom „Almost“ (2011).
Sledeće izdanje benda „Fire’s Never Wrong“ donelo je pred slušaoce pesme šireg dijapazona tema, bogatije muzičke aranžmane i duet sa Devendrom Banhartom. Koncerti „Stray Dogg“-a tradicionalno su posećeni i poznati po svojoj toploj atmosferi i preseku generacija koje na njih dolaze. Bend je imao uspešne turneje, a Dušan Strajnić je prošle godine, zajedno sa kantautorkom Anom Ćurčin, po prvi put nastupao i na evropskoj sceni… Njegovo ime, i ime njegovog benda često su sinonim za srpsku amerikana scenu.
Imao sam priliku da razgovaram sa Dukatom pred mini turneju (Zagreb 12. 2. , Maribor 13. 2.) i sad već treću po redu svirku na Dan zaljubljenih, koja se ove godine održava u Kulturnom centru REX.
Dušane, po čemu je predstojeći koncert u Reksu poseban, po čemu se razlikuje od predhodnih?
Ovo je prvi koncert za Dan zaljubljenih u Reksu, u prostoru gde sam imao neke od mojih prvih svirki u životu. Prošla dva koncerta svirali smo u „Gun Club“-u koji nažalost više ne postoji. Nažalost jer je „Gun Club“ bio dobar prostor za svirke bendova na kojima se okuplja oko trista ljudi i takvih prostora zapravo više ni nema u gradu. Bez obzira na to, srećan sam što ću ponovo svirati u Reksu. Reks je vrlo akustičan prostor. Druga stvar po kojoj se ovaj koncert razlikuje od prethodnih je što ću svirati sam. Ostali članovi benda biće mi „gosti“ na pojedinačnim pesmama. Atmosfera će biti potpuno drugačija u odnosu na koncerte sa bendom. Dugo nisam nastupao sam. Kada nastupam solo u poslednje vreme, najčešće sam samo gost na svirkama drugih bendova. Samostalni nastupi su skoro pa drugi žanr muzike. Sve je drugačije. Sama energija je drugačija.
Na pitanje da li planira velike ili male prostore za nastupe, u jednom starom intervjuu „Rolling Stone“ magazina, Bob Dilan je odgovorio lakonski – „medium-sized halls“.
Da, „Gun Club“ je bio medium-sized u našim uslovima. Reks je takav na malo drugačiji način. To su sale za oko trista ljudi. Za mene je trista ljudi nekako definicija svirke. Nije koncert. Kao recimo koncert u Domu omladine Beograda za blizu osamsto ljudi. Nije ni ta intimna atmosfera, pedeset ljudi, kamerna svirkica. Nije preveliko i nema tu pretenziju gradskog događaja. Postoji spontanost. Trista ljudi je ta nekako prava svirka.
„Stray Dogg“ je izdao dva studijska albuma. Prema “teoriji trećeg albuma” bendovi su suočeni sa izborom da snime evolutivan, dosledan album i rizikuju da možda budu malo repetitivni, ili da izaberu novi pravac uz rizik da izgube deo publike. Koji od ova dva puta je uslovno rečeno, bliži „Stray Dogg-u“?
Čini mi se da će treći album „Stray Dogg-a“, na neki način, biti povratak ideji prvog albuma. Starom zvuku. Ali ovaj put sa punim učešćem benda. Kao prvi album, ali sa boljim aranžmanima. Bend se sada međusobno bolje poznaje. Od devet pesama, samo dve ili tri imaju taj pop pristup produkciji, ostale pesme će biti uglavnom downtempo, jednostavnije. Ja pevam, češće nego ranije u donjem registru.
Ako je prvi album „Almost“ obeležilo osećanje gubitka, sete koja prati kraj jedne veze, osećanja na drugom albumu su čitav dijapazon, ali mi se čini da dominira ta neka ranjiva čežnja; osećanja iskušenja i isčekivanja. Koje je to osećanje koje obeležava tvoje nove pesme?
Prvi album je imao jasan koncept. Bio je to čisto ljubavni album. Ljubavni dnevnik. Devet pesama iza kojih stoji devet priča. Cela jedna ljubav je u njemu, ne samo njen kraj. Drugi album je izašao iz tog okvira, jer se i ta veza okončala. Na drugom albumu sam našao različite teme. Na albumu „Almost“ nisam želeo pesme sa drugim temama. Na „Fire’s Never Wrong“ ima pesama koje nisu vezane samo za ljubav, ima pesama o smrti, depresiji, pesama o svemu. Treći album će biti raznolik u pogledu tema i osećanja. Shvatio sam da ljudi oko mene nose pesme za mene. Da svaki čovek oko mene ima pesmu. To je osnovna razlika u odnosu na prva dva albuma. Prvi i drugi album su kao zajedničku stvar imali tu okrenutost unutrašnjem biću. Treći album je izlazak iz introspekcije. Okretanje ljudima koji me okružuju i pesmama koje oni nose u sebi. Verujem da svaki čovek ima bar jednu pesmu u sebi. Moje stare pesme su često počinjale sa „I“, sa „Ja“. Čini mi se da to više nije slučaj.
Crta koja definitivno, za većinu tvojih slušalaca, definiše karakter tvojih pesama je ta neka neizreciva, fina melanholija. Filozof Seren Kjerkegor je rekao da mu je “melanholija najodanija ljubavnica“. Šta je tvoja melanholija?
Baš smo pisali jednu pesmu o tome. Pesmu koja će otvoriti treći album. Možda je to i moja omiljena pesma na trećem albumu, ako moram da biram. Pesma se zove „Come Along Wind“. Peva o toj razlici između depresije i melanholije. Ljudi ponekad kažu da su moje pesme depresivne. Mislim da to nije sasvim tačno. Ja sam melanholičan, depresija je nešto drugo. Jednom kada sam doživeo depresiju pored sebe, video kako ona izgleda kod jedne bliske osobe postao sam svesan te bitne razlike. Melanholija je zaista ljubavnica. Sa njom se može jako lepo živeti. Možeš da se hraniš melanholijom na zdrav način.
Složeno osećanje, koje pruža i patnju i zadovoljstvo. Na jednom nivou melanholija je bolna zbog svoje veze sa gubitkom, na drugom je izvor zadovoljstva jer je povezana sa ponovnim proživljavanjem prošlosti?
Melanholična osećanja mogu da uvuku čoveka u vrtlog. Čoveku se osladi osećanje melanholije i ne želi više da ga napušta. To što ti kažeš, ima neku težinu to stanje, ali ta težina je potrebna. Mislim da melanholija nosi tu saživljenost sa svime oko tebe, empatiju prema svemu. Empatija je osnovni izvor inspiracije za muziku.
Kao susedna teritorija na toj mapi osećanja nalazi se i nostalgija. Svedoci smo da se sve više mladih ljudi vraćaju tim singersongwriter-skim pločama iz 60-ih, 70-ih godina. Šta ti misliš zašto je naša epoha tako intenzivno obojena nostalgijom? Misliš da su u pitanju samo naša vremena?
Mislim da su sve epohe bile nostalgične na svoj način. U šezdesetim i sedamdestim mladi ljudi su se vraćali pločama iz tridesetih. Nešto im je nedostajalo u njihovom vremenu. To nije bilo vraćanje konkretnoj političkoj ili društvenoj realnosti tog vremena. Ono što ostaje posle jedne epohe su priče i legende. Ljudi su oduvek imali potrebu da se vraćaju prošlosti jer prošlost deluje kao nešto iskrenije, čistije, jednostavnije, ispravnije.
Neće mi biti preteško da sve čitaoce ubedim u moju sledeću tvrdnju – ti zaista imaš neverovatan vokal. Kojim nindža tehnikama skrivanja si uspeo da sačuvaš tu činjenicu do svoje dvadeset i pete godine kao malu ličnu tajnu?
Nisam bio ni svestan svog glasa. Nisam ni razmišljao da se bavim pevanjem. Muzikom uopšte. Pevao sam u kupatilu. I to je to. Ne tako davno, pre samo četiri godine, u vreme kada sam bio sa Anom u vezi, ona me je čula kako pevušim nešto u kupatilu, mislim da je bila pesma benda Gorillaz… nije bila nikakva arija, u svakom slučaju. Iznenadila se. Bili smo u to vreme već dugo vremena u vezi, ali ona me nikada pre toga nije čula da pevam. Začudila se. Pitala me je: Kako si to otpevao? Pošto je bila u horu i student Muzičke akademije, čak mi je rekla i stručan termin za to što sam ja otpevao. Mene je bilo sramota i nisam hteo da otpevam ponovo kad me je pitala. Onda sam kasnije počeo da učim da sviram gitaru. Počeo sam da pevam uz gitaru.
Propevao si na engleskom jeziku. Koliko ti je engleski pomogao da oslušneš, to što u jednom intervjuu Lenon oslovi kao „heart of hearts“? Koliko je zapravo pravljenje distance, korišćenjem stranog jezika, zapravo vraćanje sebi zaobilaznim putem?
Ljudi često kažu da kada ne pevaš na maternjem jeziku da se, zapravo, kriješ iza stranog jezika. Ali tu si u pravu. Taj zaobilazni put ti omogućava da otvoriš vrata koja inače nikada ne bi mogao. Strani jezik ti daje mogućnost da kažeš sebi stvari za koje inače nikada ne bi pronašao hrabrost. Na engleskom sve to deluje kao samo jedna pesma. Samo pesma jednog izvođača, nekog singer-songwriter-a negde tamo. Na drugom jeziku možeš sebi da priznaš sve. Kada bih pevao na maternjem jeziku, sumnjam da bih mogao da budem toliko iskren. Da bih uspeo da napišem i izgovorim neke stvari… Nekad mi je i ovo previše.
Kažu da su veliki bardovi i rapsodi srednjeg veka bili velike lutalice. Da li si ti razmišljao o dugom putovanju? Da li si nekad razmišljao da posetiš svoje duhovno vrelo, da odeš u Ameriku?
Planiram da odem tamo. Pokušao bih čak da nađem američkog izdavača za svoj treći album. Ne mislim da tamo samo čekaju na mene. Zapravo mislim da je red do Indije. Tamo verovatno u svakoj ulici žive tri kantautora koji imaju dobar glas. Hteo bih da pokušam da odem i prosto saznam gde bih ja bio da tamo radim i stvaram. Amerika ima ne samo industriju nego i tradiciju u muzici kakvu ja pravim. Mislim da je svaka promena, u stvari, promena nabolje. Na primer, imao sam turneju po evropskim gradovima sa Anom Ćurčin. Ta turneja mi je zaista otvorila oči kada je u pitanju potencijalni život jednog muzičara. Ljudi često predugo održavaju svoje pogrešne predstave. Naravno ako si Mick Jagger, verovatno je sve sjajno, ali ako si Richard Buckner, onda putuješ sam po Evropi dok ti je porodica u Americi da bi mogao da isplatiš put i zaradiš nešto novca. Naporno je biti na putu. Iz dana u dan pevaš iste pesme. Preći sedam stotina kilometara i onda izaći na scenu, samo da bi sutra prešao ponovo isto rastojanje. Sve to zahteva neku posebnu meditaciju. Zato bih voleo da odem u Ameriku. Da saznam šta se traži i da li ja imam snage za to.
Kada razmišljamo o pojmu singer-songwriter, to nikada ne podrazumeva ravnotežu. Neki singer-songwriter-i su više singer-i, drugi više writer-i? Šta si ti? Na koji stranu naginješ?
Mislim da sam ja više pevač. Ja nemam pesmu u šteku. Svaka pesma koju sam napisao izašla je na albumima. Možda postoji tek par izuzetaka. Pesme koje sam napisao su pesme koji sam otpevao i koje su na izdanjima. Nikad nisam napisao ništa izvan toga. Ne pišem poeziju. Napisao sam ukupno trideset pesama u životu.
Ipak neki od stihova tvojih pesama su gotovo neizbrisivi iz pamćenja… Odakle dolaze tvoji poetski uticaji?
Od poezije sam voleo engleske romantičare. Jedna moja pesma „Moron“ inspirisana je Vordsvortovom poemom „Idiot boy“, u kojoj majka doziva svoje izgubljeno maloumno dete. Muzički ta pesma je potekla od moje želje da obradim Vincent Gallovu stvar „Laura“. Sve je krenulo od nesporazuma. Od toga kada sam pogrešno čuo „Laura“, „Laura“, kao „moron“, „moron“. Kad sam shvatio šta Gallo zapravo izgovara, obradovao sam se. Samim tim što to nije u njegovoj pesmi, može biti u mojoj. Na kraju sam se odlučio za originalni tekst i originalnu muziku koju bih radio sa Markovim ćaletom, proforom Ignjatovićem koji je jako kreativan, lucidan čovek. Tekst bi bio iz majčine vizure dok bi izgubljenog sina predstavljala ta neka kakofonija zvukova. Voleo bih da „Moron“ izađe na trećem albumu. Britanska folk scena je više uticala na mene od američke; ta lirska struja pre nego ta američka storyteller–ska linija. Pesma „Crimson Moon“ je, na primer, mali omaž istoimenoj pesmi Berta Janscha. Jedne godine sam slušao samo Berta Janscha po ceo dan.
Čuo sam i tvoju sjajnu obradu Molinine (Songs: Ohia) pesme „Lioness“. Hoćeš li izvoditi ovu pesmu na koncertu u Reksu?
Mislim da ću je izvesti. Biće to prvi put uživo jer sam je snimio pre samo par dana. Imamo taj SoundCloud profil https://soundcloud.com/stray-dogg na koji kačimo obrade. „Lo-fi“ i pravo iz moje sobe.
Da li postoji šansa da u nekoj doglednoj budućnosti izađe i jedan ceo album obrada?
Meni je to isprva zvučalo zanimljivo, ali mi sada još zanimljivije deluje ideja da u jednom trenutku izbacimo album naših „Stray Dogg“ pesama u svom izvornom, „lo-fi“ obliku. To su svedeni aranžmani, jednoipominutne, dvominutne verzije, skice pesama snimljenih u mojoj sobi. Mislim da je neverovatno blago što danas u trenutku kada imaš ideju, napad inspiracije možeš da sedneš za računar i snimiš pesmu. Mislim da je to ta neka najiskonskija emocija. Nešto neponovljivo.
Svi bendovi imaju zanimljive priče sa turneja. Voleo bih da čujem neke od anegdota sa turneja „Stray Dogg-a“?
Turneje su kao sociološka studija. Na primer, mi kao bend imamo svoje posebne pojmove sa turneja, jedan takav pojam je: „riječki muk“. To je recimo, neobična publika. Svirali smo četiri, pet puta tamo. Idemo redovno u Rijeku. Ima osamdesetak ljudi tamo koji dolaze na naše svirke. Jako je čudno što ti osamdeset ljudi apalaudira posle prve četiri pesme, i onda nakon pete, ni gore ni bolje od prethodnih-više niko ne apalaudira. Cela sala te samo gleda. Ta pesma nije prošla. Nema ni onog tihog aplauza iz kurtoazije. Umesto toga daju ti taj – „riječki muk“. U Jagodini jednom prilikom nas je dočekalo sto metalaca. Ne znam, možda je tamo takva alternativna scena i mi smo verovatno najavljeni kao alternativni bend. Mesto je bilo potpuno „underground“, koriste ga samo za svirke, donesu ozvučenje i to je to, ni za šta drugo ga ne koriste. Kada smo stigli tamo iznenadili smo se da su u publici stotinak mladića sa dugom kosom u „Slayer“ majicama. Prvo nas je bilo malo strah, ali sve je ispalo okej na kraju. Primetio sam da često ljudi koji slušaju metal vole „Stray Dogg“. Umeju da cene tu neku melodičnost. Još jedna anegdota sa turneja je kada smo na putu do Zagreba shvatili da nam je bubnjar zaboravio pasoš. Morali smo da ga ostavimo u Šidu. Drugi bend iz Beograda je kretao za Zagreb sledećeg dana, pa su mu doneli pasoš i sve je prošlo kako treba. Od tada imamo izreku u bendu – „Šid happens“.
Šta slušaš ovih dana?
Slušao sam odličan nastup Ane Ćurčin u Studiju 6. Novi bend joj je baš dobar i jedva čekam album. Pratim tu amerikana scenu. Osim toga, strava mi je ovaj domaći bend „Artan Lili“. Naravno tu su uvek Jackson C. Frank, Ryan Adams, Ricky Nelson, Willie Nelson, Neil Young… Stalno se iznova vraćam nekim muzičarima.
„Stray Dogg“ je poznat po posebnom odnosu sa fanovima. Ko su ljudi iz publike?
Sada već imamo jezgro fanova. Zovemo ih „dog tails“. Ne znam, na primer postoji bračni par Antić, nadam se da se neće naljutiti što ih pominjem. Oni su maratonci. Jednom su istrčali maraton do koncerta. Inače, viđao sam ih na velikom broju naših nastupa, u Kotoru, Beogradu, po Vojvodini. Ima još ljudi koji stalno dolaze na naše koncerte i redovno prate bend. Sada se već međusobno prepoznaju na koncertima i na nekom nivou međusobno druže… Za ljude koji žele da prate ili se informišu o bendu, “Stray Dogg“ ima svoju bandcamp stranicu na kojoj su naša prva dva albuma, besplatni za preuzimanje. Naravno, imamo svoju Facebook stranicu . Moj otac vodi Stray Dogg blog koji je više za našu internu upotrebu; blog je jedna vrsta arhive za nas u bendu. Kao poseban fenomen danas postoje i fanovski spotovi za pesme „Stray Dogg“-a.Tu ima vrlo različitih sadržaja, od nekih agrikulturnih videa sa oranjem zemlje do kampanje nezavisnog kandidata Condita za kongres u Kaliforniji, koji je svoju (neuspešnu) kampanju ispratio našom pesmom „Smile“. Pesmu je samo uzeo. Naravno, nas ništa nije pitao. (smeh)
